This is the featured Article of the Светишта Истраживање Невслеттер Март 2019 Емисија.

Јонатхан Лиљеблад

Успон Индигеноус права

Почевши у другој половини 20. века и одлази у 21 Ст , глобална напор замах кроз различите путеве да препознају и бави концепт Индигеноус права. Аутохтони народи су присутни у целом свету и њихово постојање датира садашњи глобални систем националних држава. Свака нација-држава је пратио свој приступ према Индигеноус култура, варира у степену између акција која обухвата спектар од помирења и складу са маргинализације и отворено истребљења. Орган којим националне државе баве Индигеноус
народа је везан за историју европских империја је у 1648 Мир Вестфалија створио глобални
Систем заснован на националним држава, које имају суверенитет, где национална држава има искључиву контролу над
све становништво, територија, и ресурси унутар њених граница.

Концептуално примат на нација-државног суверенитета био да се уклоне Аутохтони цивилизације из
глобални поредак и покорили их не-аутохтоних власти, прво из колонијалне администрације и затим
касније националне владе. Протеклих неколико деценија, међутим, је домаћин низ покрета на ерозију
статус националне државног суверенитета. Таква ерозија је дошао и одозго, у смислу
растуће раст у броју међународних институција и међународних споразума који је довео
националне државе у оквиру правила која се шири низ међународних режима који покривају читав низ питања
подручја, и одоздо, у смислу не-државних социјалних покрета и друштвеним мрежама ради
транснационално да унапреди посебне разлоге против националних држава. Међу издају областима и узроцима
је био предмет домородачког становништва.

Much of the international attention on Indigenous peoples has centered on the question of Indigenous rights. Од посебног значаја је рад Уједињених нација (UN) институције, као што су људска права
савет (ЈЉП), Канцеларија Високог комесара за људска права (ОХЦХР-), and the Working Group on Indigenous Populations (ВГИП). Њихови напори довели до формирања сталног форума УН
Индигеноус питања (када) и артикулација аутохтоних права у међународном праву, како кроз постојеће
human rights treaties like the International Covenant on Economic, Друштвени, and Cultural Rights (ICESCR)
or dedicated Indigenous rights instruments like the International Labor Organization (ILO) Convention
Concerning Indigenous and Tribal Peoples (Не. 169) or the UN Declaration on the Rights of Indigenous
Peoples (DRIP). Concurrent to such broad global efforts has been more issue-specific activities such as
the World Heritage system, whose advisory bodies—the International Centre for Study of Preservation
and Restoration of Cultural Property (ИЦЦРОМ-), Међународни савет за споменике и локације
(ИЦОМОС-), и Међународна унија за заштиту природе (ИУЦН)—have issued guidelines to
промовише постојање и остваривање аутохтоних права на културне и природне баштине.

Потенцијални проблеми у Индигеноус права

Much of the work for Indigenous rights is driven by a desire to resolve the legacies of harms done in the past to Indigenous civilizations under the Westphalian system. While laudable, it is still insufficient. If the ulterior purpose is a resolution of the past, then it is not enough to implement a rights-based system. Beyond the confines of a rights-based system, there is the larger space of worldviews spanning perspectives drawn from different values, unique experiences, and diverse ways of thinking. Такве појаве су важне јер усмеравају одлуке разних народа о томе да разумеју живот и шта хоће од њега. У суштини, објашњавају зашто људи верују у шта верују и зашто раде то што раде. Тако, они нуде неко разумевање о сврси, не само у вези са применом права, али са начином живота који су права треба да штите.
Рад система права са седиштем у себи носи ризик од сукоба у да је оштећени тврди право
either to halt a perceived aggression from another party or to force some ameliorative action from
друга страна, сугеришући радњу са роком од антагонизатион. Опасност од сукоба унапређује само штетне наслеђа прошлости, који без коштице империјалне силе и касније националне владе у
антагонистички однос са домородачког становништва. Мотивација за решавање наслеђа прошлости
позива да спречи или ублажи сукоб уместо одржавања или га изазивање. Као резултат, неопходно је радити на дубљим нивоима како би не-аутохтоних и Аутохтони перспективе заједно.

Налаз Већа резолуција

Постоје примери таквих врста рад који се обавља. У оквиру културних и еколошких подручја издају, a
домаћин актера раде на изградњи односа између не-аутохтоних и Индигеноус перспективе
да олакша система управљања преко сајтова који носе културног и природног значаја на локалном,
државни, и међународном нивоу. Од посебног значаја, Систем Светска баштина настоји да промовише
укључивање локални актери у доношењу одлука у вези са културом и заштите животне средине
повезан са домородачког становништва, артикулишу принципи као што самоопредељење, слободан пре
информисани пристанак (ФПИЦ), и једнак третман у системима управљања.

Овде исто, међутим, неки опрез треба напоменути. Ако они треба да буду ефикасни у решавању наслеђа прошлости, горе напори морају радити да негује односе са друштвеног капитала то јест, meaningful relationships involving trust, communication, and familiarity. This is not to suggest that there is always consensus, but rather to provide a basis for finding mutually agreeable outcomes or otherwise, at minimum, a means of finding peaceful co-existence. Building sustainable relationships calls for efforts to integrate diverse perspectives in discourse, such as encouraging Indigenous voices to be heard alongside non-Indigenous voices and, more importantly, слушајући аутохтоних перспектива да имају вредности сразмерно на нестамбене Индигеноус.

A reflection of the above philosophy is the book entitled Indigenous Perspectives on Sacred Natural Sites: култура, Управљање и очување (2019, Роутледге, Џонатан Лиљеблад и бас Версцхуурен, ур.). Мотивација иза ове књиге је да олакша самоизражаја од аутохтоних аутора о својим приступима у светим природних локација. The World Heritage system has pursued an agenda in recent years in support of conservation for sacred natural sites, and the efforts have encompassed sacred natural sites of Indigenous peoples. Much of the published work, међутим, largely comes from non-Indigenous authors, and so leads to cases of non-Indigenous experts writing about Indigenous cultures and the resulting exclusion of Indigenous voices from considerations of their own heritage. The subject of sacred sites carries a sensitive nature, нарочито у ситуацијама када је централна за историјски маргинализованим Индигеноус култура. У духу решавање наслеђа прошлости и проналажењу више обећава будућност, књига настоји да постави гласови аутохтоних народа заједно са постојећим не-Индигеноус рад на светим природних локација и на тај начин обогати разматрања у овој области очувања. Аутори охрабрује друге напоре кренуле сличне циљеве и добродошли дискусије о начинима да се то уради.