Ово је истакнути чланак од Светишта Истраживање Невслеттер Март 2019 Емисија.
Јонатхан Лиљеблад
Успон Индигеноус права
Почевши у другој половини 20. века и одлази у 21 Ст , глобална напор замах кроз различите путеве да препознају и бави концепт Индигеноус права. Аутохтони народи су присутни у целом свету и њихово постојање датира садашњи глобални систем националних држава. Свака нација-држава је пратио свој приступ према Индигеноус култура, варира у степену између акција која обухвата спектар од помирења и складу са маргинализације и отворено истребљења. Орган којим националне државе баве Индигеноус
народа је везан за историју европских империја је у 1648 Мир Вестфалија створио глобални
Систем заснован на националним држава, које имају суверенитет, где национална држава има искључиву контролу над
све становништво, територија, и ресурси унутар њених граница.
такаина земља, лутувитра (Тасманија) Аустралија. Извор: Џенифер Адамс
Концептуално примат на нација-државног суверенитета био да се уклоне Аутохтони цивилизације из
глобални поредак и покорили их не-аутохтоних власти, прво из колонијалне администрације и затим
касније националне владе. Протеклих неколико деценија, међутим, је домаћин низ покрета на ерозију
статус националне државног суверенитета. Таква ерозија је дошао и одозго, у смислу
растуће раст у броју међународних институција и међународних споразума који је довео
националне државе у оквиру правила која се шири низ међународних режима који покривају читав низ питања
подручја, и одоздо, у смислу не-државних социјалних покрета и друштвеним мрежама ради
транснационално да унапреди посебне разлоге против националних држава. Међу издају областима и узроцима
је био предмет домородачког становништва.
Велики део међународне пажње на аутохтоне народе усредсређен је на питање права староседелаца. Од посебног значаја је рад Уједињених нација (UN) институције, као што су људска права
савет (ЈЉП), Канцеларија Високог комесара за људска права (ОХЦХР-), и Радна група за староседелачко становништво (ВГИП). Њихови напори довели до формирања сталног форума УН
Индигеноус питања (када) и артикулација аутохтоних права у међународном праву, како кроз постојеће
уговори о људским правима попут Међународног пакта о економији, Друштвени, и културна права (ИЦЕСЦР)
или наменских инструмената права староседелаца као што је Међународна организација рада (ИЛО) конвенција
Што се тиче аутохтоних и племенских народа (Не. 169) или Декларацију УН о правима староседелаца
Народи (ДРИП). Упоредо са таквим широким глобалним напорима биле су активности које су више специфичне за питања, као што су
систем светске баштине, чија саветодавна тела—Међународни центар за проучавање очувања
и рестаурација културних добара (ИЦЦРОМ-), Међународни савет за споменике и локације
(ИЦОМОС-), и Међународна унија за заштиту природе (ИУЦН)— издали смернице за
промовише постојање и остваривање аутохтоних права на културне и природне баштине.
Потенцијални проблеми у Индигеноус права
Викаритари пејотл церемонија. Фотографија снимљена за Викаритари народа од Анаид Велсацо
Велики део рада за права староседелаца вођен је жељом да се разреше наслеђе штете нанете у прошлости домородачким цивилизацијама под Вестфалским системом. Иако за похвалу, још увек је недовољно. Ако је крајња сврха разрешење прошлости, онда није довољно имплементирати систем заснован на правима. Изван граница система заснованог на правима, постоји већи простор погледа на свет који обухватају перспективе извучене из различитих вредности, јединствена искуства, и различити начини размишљања. Такве појаве су важне јер усмеравају одлуке разних народа о томе да разумеју живот и шта хоће од њега. У суштини, објашњавају зашто људи верују у шта верују и зашто раде то што раде. Тако, они нуде неко разумевање о сврси, не само у вези са применом права, али са начином живота који су права треба да штите.
Рад система права са седиштем у себи носи ризик од сукоба у да је оштећени тврди право
било да заустави уочену агресију друге стране или да изнуди неку акцију побољшања
друга страна, сугеришући радњу са роком од антагонизатион. Опасност од сукоба унапређује само штетне наслеђа прошлости, који без коштице империјалне силе и касније националне владе у
антагонистички однос са домородачког становништва. Мотивација за решавање наслеђа прошлости
позива да спречи или ублажи сукоб уместо одржавања или га изазивање. Као резултат, неопходно је радити на дубљим нивоима како би не-аутохтоних и Аутохтони перспективе заједно.
Налаз Већа резолуција
Постоје примери таквих врста рад који се обавља. У оквиру културних и еколошких подручја издају, a
домаћин актера раде на изградњи односа између не-аутохтоних и Индигеноус перспективе
да олакша система управљања преко сајтова који носе културног и природног значаја на локалном,
државни, и међународном нивоу. Од посебног значаја, Систем Светска баштина настоји да промовише
укључивање локални актери у доношењу одлука у вези са културом и заштите животне средине
повезан са домородачког становништва, артикулишу принципи као што самоопредељење, слободан пре
информисани пристанак (ФПИЦ), и једнак третман у системима управљања.
Овде исто, међутим, неки опрез треба напоменути. Ако они треба да буду ефикасни у решавању наслеђа прошлости, горе напори морају радити да негује односе са друштвеног капитала то јест, смислени односи који укључују поверење, комуникација, и познатост. Ово не значи да увек постоји консензус, већ радије да обезбеди основу за проналажење обострано прихватљивих исхода или на други начин, на минимум, средство за проналажење мирног суживота. Изградња одрживих односа захтева напоре да се интегришу различите перспективе у дискурс, као што је подстицање гласова староседелаца да се чују поред гласова неаутохтоних и, још важније, слушајући аутохтоних перспектива да имају вредности сразмерно на нестамбене Индигеноус.
Недавно објављена књига: Домородачке перспективе о светим природним локалитетима: култура, Управљање и очување, едитед би: Џонатан Лиљеблад и бас Версцхуурен
Одраз горње филозофије је књига под насловом Индигеноус Перспецтивес он Сацред Натурал Ситес: култура, Управљање и очување (2019, Роутледге, Џонатан Лиљеблад и бас Версцхуурен, ур.). Мотивација иза ове књиге је да олакша самоизражаја од аутохтоних аутора о својим приступима у светим природних локација. Систем светске баштине је последњих година следио агенду у подршци очувању светих природних места, а напори су обухватили света природна места аутохтоних народа. Велики део објављеног дела, међутим, углавном потиче од неаутохтоних аутора, и тако доводи до случајева да не-аутохтони стручњаци пишу о домородачким културама и резултирајуће искључење домородачких гласова из разматрања њиховог сопственог наслеђа. Тема светих места носи осетљиву природу, нарочито у ситуацијама када је централна за историјски маргинализованим Индигеноус култура. У духу решавање наслеђа прошлости и проналажењу више обећава будућност, књига настоји да постави гласови аутохтоних народа заједно са постојећим не-Индигеноус рад на светим природних локација и на тај начин обогати разматрања у овој области очувања. Аутори охрабрује друге напоре кренуле сличне циљеве и добродошли дискусије о начинима да се то уради.
